INTERVJU: MARINKO I MAKS, BJESOVI

OD  BEZNAĐA  DO  KATARZE

Posle trinaest meseci snimanja, Bjesovi su konačno završili novi album. Sve to vreme, s raznih strana, stizale su kontradiktorne informacije. Jedni su tvrdili da snimanje nikad neće biti završeno, da rastezanje preko svake mere dokazuje da bend ne zna šta želi da uradi i da će, ako išta ikad i izađe, to biti katastrofa. S druge strane, moglo se čuti da Bjesovi rade nešto totalno drugačije od onog što se očekuje, da će sve iznenaditi, da je album odličan... Istina je, ukoliko relevantnim smatrate prvi utisak čoveka koji je album čuo ukupno dva puta, uz pomoć komšije koji je neumorno svirao pneumatsku bušilicu po betonskom zidu uz levi zvučnik, negde na sredini. "Sve što vidim i sve što znam" je album mnogo drugačiji od dva prethodna, ima iznenađujuće malo pesama (osam, ukupnog trajanja oko 43 minuta, a samo poslednja -"Moj izbor - traje skoro 11) i nudi putovanje u svet koji od Bjesova teško da je iko očekivao. Za kompletniji sud sačekajte disk i recenziju (u sledećem broju "XZ"). A sad mi pričamo, krajem juna, oko ponoći, u neposrednoj blizini najveće beogradske petlje - mostarske.

XZ: Otkud ovako drastična promena tematike pesama, pa i zvuka, u odnosu na prethodna dva albuma ? Šta se promenilo u vašim životnim stavovima?

Marinko: Prvi album je bio ploča naše mladosti, gde smo, u stvari, ispričali svašta, ne pitajući se mnogo šta zapravo pričamo. Na drugom albumu smo apsolvirali totalno beznađe, u kom se u tom trenutku nalazio veliki broj mladih Ijudi i u svetu i kod nas. Posle svega smo pokušali da nađemo koren tog očaja u kom smo bili, da otkrijemo prauzrok tog našeg stanja... Ustanovili smo da se odgovor krije u činjenici da smo odbegli sami od sebe i da je to koren svih konflikata u koje smo tada upadali.
Maks: Rad na ovoj ploči, i ona sama, predstavljaju našu katarzu. Katarzu kroz koju smo prošli, želeći da pronađemo izlaz iz beznađa koje smo apsolvirali na prethodnoj ploči. Sve kapacitete kojima raspolažemo; duhovne, moralne i intelektualne, uložili smo u pronalaženje tog puta. Zato se ova ploča zove "Sve što vidim i sve što znam". Mi smo tu zaista dali sve od sebe.

XZ: Koliko je taj pokušaj uspeo ? Koliko ste vi zadovoljni finalnim rezultatom?

Marinko: Nama bi bilo veoma drago da ova ploča bude nekom od koristi.
Maks: Želeli smo da napravimo ploču koja nikom ne može da naudi. A nadamo se da će bar nekom doneti nešto dobro.

XZ: Zar nije bilo jednostavnije napraviti još jedan album poput prethodnog? To bi bilo i mnogo sigurnije.

Marinko: Mogli smo da idemo na psihodeličniju ili na mačoidniju varijantu prethodnog albuma, i neke međufaze su zaista i bile takve, ali smo te pesme vrlo brzo odbacili, tako da smo krenuli u nešto potpuno neizvesno, u rad koji će i nas promeniti. Želeli smo dobro, a nismo tačno znali gde je ono. Međutim, lepo piše: "Kucaj, otvoriće ti se" i "Traži, dobićeš".
Maks: Sebe nikad nismo doživljavali kao klasične rock muzičare i kao trgovce koji treba da prodaju neki proizvod. U tome je ključ objašnjenja zašto smo sebi postavili taj novi put.

XZ: Dosad nijednom u ovom razgovoru niste upotrebili reči: "Religija", "Bog", "Pravoslavlje", mada je vrlo jasno da sve nove pesme govore o tome?

Marinko: U pravu si.
Maks: Da. Ova ploča se, zapravo, na dobar način nadovezuje na prethodnu, na kojoj smo istovarili ogromne količine nihilizma. I onda smo osećali dužnost prema svim Ijudima koje smo možda uvredili
na taj način, ili ih previše pritisli, opteretili... da uspostavimo komunikaciju na jedan mnogo vedriji, otvoreniji način. Znači, opet je komunikacija prisutna, ali sad joj temelji nisu u prepoznavanju u nihilizmu i beznađu, nego sasvim suprotno - u Ijubavi i nadi.

XZ: Evidentno je da su u ovu ploču uloženi ogroman trud i vreme, koji su rezultirali s relativno malo pesama. Zašto?

Marinko: Nije bio problem napraviti neku veću minutažu. Dovoljno smo dugo bili u studiju da smo mogli to da uradimo, ali jednostavno nismo imali razloga za to. To što je objavljeno sasvim je dovoljno da priča bude zaokružena. Nismo imali više aspekata sa kojih bismo obradili to što smo želeli da kažemo. Ovo je zaista sve što vidimo i znamo.
Maks: To je neka naša mera. U tih osam pesama, koje na kompakt disku traju nekih 43 minuta, sadržano je 580 studijskih sati i ko zna koliko još stotina sati našeg razmišljanja i nastojanja da ploču iščistimo u najvećoj mogućoj meri, da bi ta poruka koju želimo da prenesemo bila što jasnija, neopterećena bilo čime što bi slušaoca moglo da odvuče u neke besprimerne ili neprimerene atrakcije.
Marinko: lli asocijacije neke treće vrste.
Maks: Ceo postupak u tih 13 meseci snimanja se zapravo sastojao u čišćenju. To je bilo mukotrpno, jer je trebalo umeti zaustaviti se na nekim rešenjima, trebalo je umeti vratiti se na neka rešenja, a i smisliti potpuno nova za neke pesme. Stalno smo se vrteli oko tih osam pesama, dok ih nismo na ovaj način pročistili. Tako da jednostavno mislimo da to i nije moglo pre da bude završeno.
Marinko: Jedan japanski slikar je radio crtež petla za bogatog naručioca. Posle tri meseca je mušterija došla kod slikara, a ovaj je pred njim, za dva minuta nacrtao petla i zatražio ogromnu sumu novca. Ovaj se začudio i upitao: "Zašto tražiš toliki novac za samo dva minuta crtanja?" Slikar je odgovorio tako što je otvorio ormar iz kog su ispale hiljade skica koje je u dugom vremenskom periodu pravio da bi na kraju tog istog petla mogao savršeno da nacrta za samo dva minuta.

XZ: Koliko ste bili iznenađeni nekom vrstom naknadne euforije koja se javila oko prošlih albuma?

Maks: Neko vreme se činilo da je to još jedna ploča koja prolazi na krajnje konvencionalan način, a onda se ispostavilo da se mnogo Ijudi identifikuje sa tim stavovima intezitetom koji nadilazi uobičajeni odnos pop izvođača i konzumenta...
Marinko: Iz tog pitanja zaključujem da možeš da shvatiš kako smo se u jednom trenutku osećali, kad smo se suočili sa svim tim Ijudima koji su nas zvali telefonom, pričali s nama, verovali nam. Ključno pitanje je bilo: Kuda dalje s njima? I s nama?
Maks: Mi smo se pomirili s tim da pravimo muziku koja je dosta različita, koja nema mnogo veze s trendovima, nego je, bar po rečima Ijudi koji su nam bliski, dosta osobena i u sebi nosi taj kumulativni efekat o kom ti govoriš. Mislim da će i o ovoj ploči publika zauzeti pravi stav i dati sud tek za godinu, dve. ili tri. Jer mi, po nekom mom osećaju, zaista pravimo ploče koje su bitno drugačije. I sami se ponekad začudimo u koliko različitih segmenata muzike zalazimo.
Marinko: Pojedine pesme često imaju neki samo svoj život, ne posle nastajanja (O tome su mnogi stvaraoci već puno toga ispričali) već tokom samog stvaranja. Da ne mistifikujemo, ali često to nastajanje umetničkog dela ima neka svoja pravila, neki način koji je i za nas neuhvatljiv...
Maks: Često se to desi tako da ne možemo u tom trenutku ni da shvatimo da je nešto počelo ili se završilo. Jednostavno se dogodi i eto ga... tu je.
Marinko: Praktično nijedna pesma na ovom i prošlom albumu nije nastala po nekom već utvrđenom receptu, po nekom principu, nego su sve, svaka za sebe, imale svoje specifične nastanke.

XZ : Zanima me kako izgleda svirati pesme sa ovog i prošlog albuma na istom koncertu, kako će to delovati na vas, a kako na one koji vas budu slušali uživljavajući se u sve to?

Maks: To je pitanje kom se uvek vraćamo i još nemamo ključ, nemamo odgovor. Ali na nekoliko koncerata smo svirali mešajući stare i nove pesme i sa sigurnošću mogu da kažem da to nije loše, da proizvodi optimističan utisak na kraju.
Marinko: Možda smo sad otvorili neku novu komunikacijsku sferu. Možda će to od sad funkcionisati na principu kontrasta između odsviranih pesama na osnovu ideja koju su nosile i vremena u kojima su nastalale; jedna pesma s porukom iz prošlosti, pa jedna s porukom iz sadašnjosti.
Maks: A šta je bilo, to ne možemo da odbacimo, ne možemo da nateramo Ijude da zaborave, niti mi možemo to da zaboravimo...
Marinko: Na nekoliko koncerata smo probali da prvi deo uradimo sa starim, a drugi sa novim pesmama. Što je bilo tako... veštački.
Maks: Mislim da će publika i očekivati jedan takav pristup, da pomešamo te pesme i da u zavisnosti od njihovog redosleda svaki koncert nosi svoju specifičnu energiju.

XZ: Kad smo prošli put razgovarali, bili ste mnogo energičniji. Delovali ste kao Ijudi stisnutih pesnica, prepuni energije. Sada ste nekako...

Marinko: Onda smo bili besni, ali uopšte nismo znali zbog čega, niti ko nam je kriv.
Maks: Ako smo onda bili Ijudi stisnutih pesnica, sad se trudimo da budemo Ijudi raširenih ruku.

Vladimir Stakić